Šta je pisanje u omnisentu?

(uvod u kompromitovane pojmove, drugi deo)
 
 
  Pisanje u grancima ovog bloga, kao što sam već pokušao da objasnim u prvom blog članku oko kompromitovanih pojmova, nije u cilju dostizanja nekog književnog poduhvata, ostvarenja. Ono je, u ovom slučaju-za mene, samo produžetak svakodnevne komunikacije, koju svakodnevno imam sa različitim prijateljima. S njima razgovoram, često napominjajući to o jednoj vrsti ograničenja u takozvanoj svakodnevnoj komunikaciji, koja se svima nama nameće usled stvari kao što su brzina govora i trenutno raspoloženje, karakter i osobenosti sagovornika. Ovo ograničenje može sprečiti razumevanje među sagovornicima ili, kako bi to filosofi rekli, sprečiti pojmovno razumevanje. Dešava se da sagovornici mogu izražavati ili misliti na istu stvar shvaćenu kao misao o suštini onoga što se mislilo, ali pritom koristiti različite reči da to izraze koje ih zaslepljuju, zbunjuju ili stvaraju zabludu neslaganja, svađe, konflikta putem reči. Primeri za ovo su mnogobrojni, a iz mog iskustva, poslednji primer imam da podelim iz razgovora sa bivšim poslovnim kolegom koji smo vodili na temu reči crkva. Ova reč je dobar, biserni primer kako dolazi do zloupotrebe reči i kako se, na kraju, kompromituje, korumpira prvobitno značenje pojmova kada se posmatra kroz manje-više jednostavnu etimologiju, dakle kroz tačno značenje određene reči nastale u nekom jeziku.
 
  Taj moj kolega, iako oštroumna osoba boluje od tipične svetske bolesti u ljudima, a to je povinovanje nekom popularnom stavu većine, a ovo u njegovom slučaju posebno dolazi do izražaja kada god se dešavalo da se povede neka diskusija ili samo kratak razgovor na bilo koju temu koja dotiče ono što on u sebi, a primetno drugima, doživljava kao religiozna pitanja. Tako se dogodilo da sam u jednom razgovoru s njim upotrebljavao pojam crkve onako kako i poreklo te reči iz grčkog govori o istoj kao nekoj zajednici ljudi, bratstvu ljudi ili skupini posvećenih u nešto što može biti bilo šta, a da zapravo u tom trenutku nisam uopšte ni morao pomenuti reč crkva kao takvu. Mogao sam biti u osećanju, vođen osećajem razumevanja ovoga kao pojma i u nameri da ovo shvatanje prenesem i sagovorniku, a na njemu je da li to prihvata ili ne i da li se i on tako oseća. Međutim, moj tadašnji kolega i sagovornik je odlučio da se veže za reči, za nekakvu crkvu shvaćenu kao doslovnu građevinu, zatim za nekakvu ispravnu,  jedinu veru i konačno, kako se to često dešava za naciju. Još gore, ceo ovaj negativni sled misli mog sagovornika počeo je zbog reči, zbog pogrešnog njegovog ubeđenja da su moje reči u korenu neke moje namere da ispadnem pametniji od njega iako nikakve takve moje namere nije bilo. Moje reči su tada služile samo pokazno, samo kao jedan oblik komunikacije (nesavršen), koji pokazuje, ukazuje na nešto, predlaže, istražuje unutr sebe, ali svakako da taj oblik ništa konačno ne rešava ili konačno ne objašnjava. Kolega zato nije mogao razumeti jedno moje po malo ironično pitanje, a koliko je daleko ta crkva u koju ideš od tvoje kuće, pošto je pomenuo taj bliži objekat u koji odlazi. Valjda nije uspeo da sagleda da se crkva o kojoj stalno priča dešava već u tom našem razgovoru i da, makar iz neke obične šale, mogli smo poslovni objekt gde smo bili proglasiti crkvom, svaki naš razgovor mogao je biti ona posvećena zajednica iz Stare Grčke ili kako ga god već odlučimo nazvati skladno s duhom vremena.
 
 
 
  
 
   
 
   
 
   
žuto obeležena slova u članku su linkovi na koje možeš kliknuti za značenje termina 
 
 
 
   
 

Šta je obrazovanje?


(uvod u kompromitovane pojmove, prvi deo)

  Obrazovanje, ova reč za mene, u mom doživljaju, a od svog korena upućuje, približava nečemu što pokazuje na ono što se obrazuje--- stvara--- formira---pre(obražava)---nastaje neka vrsta ‘novog’ od ‘starog’.

  Biti obrazovan je odavde, a u smislu težnje ili nekog cilja, slično krčenju šumskog puta, oranju i preoravanju njive i bašte, hodanju kroz neki novi, nepoznati grad, predeo, prirodu. Raznolike akcije koje pojedinac ispoljava i preduzima na ovom putu su reaktivne, reakcije na spoljašnje iskustvo sveta, koje je u njemu samom sadržano. Akcije u vidu učenja, njihovo poreklo je u želji da se zna, sazna, obavesti o nekoj stvari iako, ipak, sam motiv u težnji ka znanju nije žudnja ka znanju samom po sebi, nego mogu biti hiljade drugih skrivalica i pod-(motiva). Znanje je nesumnjivo neka, određena stečena, lična imovina bilo da je reč o formalnom ili neformalnom obrazovanju, ali isto je sukob između ova dva često vidljiv kod mnogih i nesumnjiv i to baš oko ovog pojma imovine i šta bi taj pojam sve značio.On traje oduvek, a u kontekstu savremenog doba je više nego ikada jasno vidljiv. Voditi se obrazovanjem bez jasnih, pozitivnih ciljeva može imati i ima pogubne posledice, kako po pojedinca tako i za celokupnu, bilo kakvu određenu ili neodređenu društvenu grupaciju, jer nema te stvari koja se više može zloupotrebiti od ljudskog znanja. Anatomski posmatrano, strukture i mehanizmi formalnog obrazovanja, svuda po svetu, jesu jedna dugopateća smesa svega i svačega, patnja koja dugo traje na vremenskoj liniji, jer se odvija proces s početkom još od pre nekoliko vekova svirepe dehumanizacije ljudi putem najvulgarnijih zloupotreba tehnoloških dostignuća. Nekada, u nama samima, ne vidimo jasno, kako bi trebalo, ovaj dvojaki proces, jer možemo postati na isti naviknuti na sličan način kako se navikava neki radnik na težak, ali zloupotrebljavan posao čije dalekosežne, opasne posledice ne uspeva da sagleda. Jastuk na kojem su ljudi zaspali izgleda je toliko udoban“ da mnogi ne žele ni da vide, ni da čuju, ni da bar na kratko osete pogubnost obrazovanja vođenog pogrešnim, zlonamernim ciljevima. Eklekticizam je pojam u kojem se sada skrivaju i oni najviše odgovorni za ovakvo stanje, a to su, jasno, članovi struktura koje određuju tokove i metode obrazovanja.

 

Eklekticizam je zapravo, onako kako kroz sebe kontempliram njegovo značenje, nešto jako korisno, slično velikom drvetu koje se grana u raznim smerovima, a pritom ima jasno definisano, snažno stablo isto tako kao granje, jako korenje pod zemljom otpušteno ka svim stranama.  Korisno je “granati” sebe samog u raznim i raznovrsnim smerovima znanja shvaćenog kao na početku priče kao obra----z---ovanje, upijajući u sebe strujanja vazduhe  sa svih strana sveta u svim mogućim i pretpostavljenim novo-otkrivenim stvarima ili nekim ličnim eksperimentima. Lepota se skriva i obelodanjuje kroz um svih ljudi, svih uzrasta u otkrivanju novog, do tad neviđenog, nenaučenog, neupijenog i zatim rastvorenog u sebi, do onog korena. Eklekticizam zato mora imati jaku ’kičmu’, stablo i koren da bi se uspešno vinuo do visina, inače biva upropašten kratkotrajnim, površnim i zlonamernim ciljevima iz sebične koristi tokom ranih faza učenja. Ko kreće u potragu za znanjem sa sebičnim motivom da znanje podredi sebi, da ga osvoji, prisvoji i kontroliše kako bi imao vlast nad drugima, taj, na kraju, pada u bolno samouništenje, jer jednostavno rečeno ima loš koren i slabo, trulo stablo.

 

Nastavak sledećih dana iz kompromitovanih pojmova o kojima trenutno pišem...

Pozdrav!

W.

 

 

 

 

Dobrodošli!

Dragi i poštovani čitaoci, dobrodošli i hvala vam što čitate kako ovaj opis tako i sve ostalo što će biti objavljivano kroz moje pisanje u blogu OMNISENT.

Od samog sadržaja koji ovde imam  nameru da delim sada i ubuduće, radi se o jednoj vrsti pisanja koja ne spada u književnost ili bilo kakav literarni poduhvat iz bilo koje određene oblasti kao, na primer, nauke i filosofije.

Može se reći da je moja namera jedan novi blog kao vrsta saznavanja novog i starog kroz diskusiju i informaciju.

 

Neko bi da piše služeći se jezikom kao jednom formom komunikacije;

 

I, ono što time želi da izrazi nije sama ta forma nego osećanje svog unutrašnjeg bića i prednost pojma nad golim rečima.

 

Sećanje izraženo pisanjem je za mene važan deo ove priče.

Entuzijazam da se ovo uradi proističe iz svojevrsne i lepe osobine formalnih reči da vanvremeno pokazuju i ukazuju na suštinu i  prirodu stvari.

 

Nekoliko pravih reči o ovoj dubini ima snagu da promeni čitave sudbine!

Tako, verujem, trebamo održati u bilo kom svom talentu i vrlini ovaj vanredni i lep potencijal reči u što pravilnijem poimanju sebe samih!

 

 

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.