Šta je pisanje u omnisentu?

(uvod u kompromitovane pojmove, drugi deo)
 
 
  Pisanje u grancima ovog bloga, kao što sam već pokušao da objasnim u prvom blog članku oko kompromitovanih pojmova, nije u cilju dostizanja nekog književnog poduhvata, ostvarenja. Ono je, u ovom slučaju-za mene, samo produžetak svakodnevne komunikacije, koju svakodnevno imam sa različitim prijateljima. S njima razgovoram, često napominjajući to o jednoj vrsti ograničenja u takozvanoj svakodnevnoj komunikaciji, koja se svima nama nameće usled stvari kao što su brzina govora i trenutno raspoloženje, karakter i osobenosti sagovornika. Ovo ograničenje može sprečiti razumevanje među sagovornicima ili, kako bi to filosofi rekli, sprečiti pojmovno razumevanje. Dešava se da sagovornici mogu izražavati ili misliti na istu stvar shvaćenu kao misao o suštini onoga što se mislilo, ali pritom koristiti različite reči da to izraze koje ih zaslepljuju, zbunjuju ili stvaraju zabludu neslaganja, svađe, konflikta putem reči. Primeri za ovo su mnogobrojni, a iz mog iskustva, poslednji primer imam da podelim iz razgovora sa bivšim poslovnim kolegom koji smo vodili na temu reči crkva. Ova reč je dobar, biserni primer kako dolazi do zloupotrebe reči i kako se, na kraju, kompromituje, korumpira prvobitno značenje pojmova kada se posmatra kroz manje-više jednostavnu etimologiju, dakle kroz tačno značenje određene reči nastale u nekom jeziku.
 
  Taj moj kolega, iako oštroumna osoba boluje od tipične svetske bolesti u ljudima, a to je povinovanje nekom popularnom stavu većine, a ovo u njegovom slučaju posebno dolazi do izražaja kada god se dešavalo da se povede neka diskusija ili samo kratak razgovor na bilo koju temu koja dotiče ono što on u sebi, a primetno drugima, doživljava kao religiozna pitanja. Tako se dogodilo da sam u jednom razgovoru s njim upotrebljavao pojam crkve onako kako i poreklo te reči iz grčkog govori o istoj kao nekoj zajednici ljudi, bratstvu ljudi ili skupini posvećenih u nešto što može biti bilo šta, a da zapravo u tom trenutku nisam uopšte ni morao pomenuti reč crkva kao takvu. Mogao sam biti u osećanju, vođen osećajem razumevanja ovoga kao pojma i u nameri da ovo shvatanje prenesem i sagovorniku, a na njemu je da li to prihvata ili ne i da li se i on tako oseća. Međutim, moj tadašnji kolega i sagovornik je odlučio da se veže za reči, za nekakvu crkvu shvaćenu kao doslovnu građevinu, zatim za nekakvu ispravnu,  jedinu veru i konačno, kako se to često dešava za naciju. Još gore, ceo ovaj negativni sled misli mog sagovornika počeo je zbog reči, zbog pogrešnog njegovog ubeđenja da su moje reči u korenu neke moje namere da ispadnem pametniji od njega iako nikakve takve moje namere nije bilo. Moje reči su tada služile samo pokazno, samo kao jedan oblik komunikacije (nesavršen), koji pokazuje, ukazuje na nešto, predlaže, istražuje unutr sebe, ali svakako da taj oblik ništa konačno ne rešava ili konačno ne objašnjava. Kolega zato nije mogao razumeti jedno moje po malo ironično pitanje, a koliko je daleko ta crkva u koju ideš od tvoje kuće, pošto je pomenuo taj bliži objekat u koji odlazi. Valjda nije uspeo da sagleda da se crkva o kojoj stalno priča dešava već u tom našem razgovoru i da, makar iz neke obične šale, mogli smo poslovni objekt gde smo bili proglasiti crkvom, svaki naš razgovor mogao je biti ona posvećena zajednica iz Stare Grčke ili kako ga god već odlučimo nazvati skladno s duhom vremena.
 
 
 
  
 
   
 
   
 
   
žuto obeležena slova u članku su linkovi na koje možeš kliknuti za značenje termina